Poljica, narodni život i običaji

Svirala
Ove su vrste u Poljicin, u što se puše za svirat: diple i svirale. Diple su s mijon, koji je od janeta ili kozleći, zato niki i kažu: diplit u mišić. (U donjin se Poljicin zovu: mišnice.). 'Di su pridnje noge, zavezan je po jedan prašći velik zub okrenut gori; 'di je bila glava, zavezan je kuta' ili bukin; on je na donji kraj užji, učinjen je od drveta i ispisan svud, a naprid je glava čovičja, u nj su utaknute diple. To je komad drveta debela jedan dobar palac, a dug, koliko mogu svi prsti na ne se metnit od obiju ruku osin palaca. Provrćene su dvi buže nizbrdo, a priko ni' zarizano za prste i unda provrćano u one dvi buže, iz svake zarizotine. Na vrvu je po prsta debela izrizan obručić, nek se ne more u kuta' udit više nego škit prst; ti obruč zapre u kuta', a niže obruča diple su tanje. Gori u one dvi buže zadiju se piščaci od trstike, začepljeni ozgar krpicon, ili je vrž. Gornji kraj dipala, 'di su pišćaci, zadije se u kuta'. Straga u mij zavezana je zadnja daska, a nasrid mija, dakle na drobu, zavezana je manja daska. šupja, na sridini postavjena sa mezgron od sala. Tut se udije šuple drvo, kroz koje se u mij puše, i to se zove dudlac.
Svirale su dvojstruko šupje, široke obilata dva prsta, debele palac a duge do po aršina (dakle 32 cm). Od polovice donji kraj raspilan je, tako svaka je stranica o sebi; nike su na podanku sastavjene a nike nisu. Na vr'u su piščaci, s desne strane imadu četiri buže, 'di se prstin udara, a s live tri. Buže kroz svirale su širje nego one kroz diple. Ispisane su svirale priko polovice ozgar na različite grane i zvizdice; u nje se puše a doli prstin udara. Tako se puše u dudlac, doklen se napuše mij, iz mija stiskajuć ga rukon pišću pišćaci u diple, a u nje se udara prstima, i tako se dipla.
Gusle su udilane od kljenovine, javorovine ili jasenovine. Pisma o njiman najboje kaže, od čega su:

Gusle moje drvo javorovo,

A gudalo drvo šimširovo,

Pa ste klete kožon razapete.

Na vamin je koža od jareta,

A na koži đogo od drveta,

Priko đoge strima od ždribeta.

Donji kraj iskopan je i zove se varljača. Gornji dija zove se držak, nije debji od dva prsta. Varljača podšivena je janećon, zečijon ili kojon drugon kožon tankon, koja je na sridi prožgana na nikoliko mista, neka boje zvoni. Navr' drška je izdilan čovik na konju: malo niže protran je kočić, za koji zamotana je struna, a doli napodan varljače svezana za oputu. šta je nataknuta ka' na jedan repić iz varljače. 'Di se sveže struna za oputu, metne se ispod strune konj ili konjić udilan od komadić rasovata drveta, visok dva prsta a 'diki i manji. Poteže se po struni tamo i amo gudalon, koje je smotano do polak, amo je k ruci držak, od njega do navr' metnuta je struna, a da se struna rastegnuta uvik uzdrži, metne se u gudalo raspor. Gusle se namažu pečaton, jelovon ili kojon kupljenon smolon, neka bolje zvonu.
U diple se dipla, u svirala svirala, u gusle gusla, a u 'armoniku tuče ili zvoni. Diple razlažu, svirale sviru, ćurlikaju i žvižđu, gusle gudu, odjekuju, 'armonika zvoni. Kad su diplan na obe dvi strane odčepljene buže, imaju jači glas, to će reć glasnije su, a kad jedna stranica začepljena, slabiji. Gusle imaju tanji i delbli glas, to je najviše do pritezanja strune, a tako i svirale; šta se žešče puše, glas jin je tanji.

Svirci
Ko umi diplat, zovu ga diplac, oni šta gusla, guslač ili guslar, a ko zna sviralat, kažu mu niki, da je svirac ili sviralac. Da ima baš ljudi od zanata za sviranje, toga se ne pamti u Poljicin, niti ko uči koga, nego čuje jedan od drugoga, odnese oni glas u ušima, pa se nauči svak po sebi vižbanjen. Malo se nađe guslača i diplača da jednako znadu diplat ili guslat, a oni, šta sviralaju, more se reć da imaju blizu svi isti glas i vrst udaranja. Ženska 'dikoja u gornjin Poljicin mogla bi se nać, da zna diplat, nu posve ji' je malo, a i stidu se prid svitom, muškićin to činit, ne pristoji jin se.
Ljudi guslaju obično zimi sideć uz vatru, pa zabavljaju se oni i drugi, koji slušaju. Osobito je drago svitu čut pisme junačke o megdanin i 'anžarin. Diplanje i sviralanje malo se čuje u zimi, jer kažu, da nije lipo u zimi čut te glasove, kad ne ima zelene gore. Diplaju i sviralaju u derneku, kad iđu puten danju i noću, 'di su sila, a kogod i kod kuće za zabavit se. Sviralaju i diplaju obično momci, a oženjena ili postara čovika ko bi vidija, da nosi diple pod rukon ili da je zadija za pripašnjaču svirale, drža' bi ga za luda, to se njegovoj dobi ne pristoji; nu ako uzme gusle, zagusla i zapiva uza nje zimi, kad su duge noći, ne će mu to niko zamirit.

Sviranje
Uz gusle se pivaju pisme, pa pravi guslač kakogod riči pisme izlazu mu iz ustiju, tako i glas gusala zna prstin natrat, navlastito kad 'ode da prikine glas, ter niki čudni glas navije ustin i guslan, da je baš milo slušat, sljubi se zvuk gusle glasu pivača, ne bi reka', da je jedno grlo, jedna živa duša da progovara. I uz diple niki znadu isto pivat', ali nije jin glas pisme čist. ka uz gusle kad se piva, nego bude nikako mukal i debeja. Glas od gusala a tako od dipala i svirala nije nikad baš tužan, sve da se i pisma tužna uza nje piva, a strune od gusle, kako se ustegnu, naginju malo na tugaljivo. Sve pisme, šta se pivaju uz gusle i svirale, to su narodne, starinske, a one, šta piva sad mlađarija po nikin selin uz 'armoniku, to su gradske iz libra naučene.